Manuel Verner:

Uzgajanje čuvarkuća – hobi sa dugom istorijom

Tokom poslednjih nekoliko godina, strast za gajenjem čuvara kuće (u Nemačkoj) doživela je ponovni procvat. U periodu pre toga, ovaj hobi gotovo da je utonuo u duboki san Trnove Ružice. Ipak, ovaj san nije se razvio u stanje potpune kome, pre svega zahvaljujući entuzijazmu takvih motivišućih i impozantnih »starih majstora« kao što su Martin Haberer, Fric Kolajn, itd.

Ipak, tokom poslednjih trinaest godina shvatio sam da sam bio jedini opčinjeni posetilac neverovatne kolekcije u bašti Martina Haberera. Istovremeno, sve tužnija sudbina sve zanemarenije kolekcije čuvara kuće u botaničkoj bašti u Tubingenu ukazala mi je na drastičan način dalju propast i zaborav mojih voljenih biljaka. Ovo je trajalo toliko dugo, sve do trenutka dok nisam primetio još jednog "zavisnika" od čuvarkuća u Martinovoj bašti: uzgajivač, koji je stigao ovde pravo iz Bavarske i čiji je gepek bio prepun njegovim biljkama: bio je to Folkmar Šara iz Heridena. Osnivanje i početak rada »Udruženja za Sempervivume i Jovibarbe« (sa specijalizovanim odsekom za Sempervivume) u Nemačkoj na proleće 1999. godine napravila je potpuni preokret  koji me je ispunio nadom, kao i otkriće internet prezentacije Žerara Dimona  pod imenom »Sempervivophilia«.  Ovo me je sve jako uzbudilo pošto sam napokom otkrio još jednu srodnu dušu ali i puno zanimljivih stvari za čitanje, pravi zlatni rudnik za mene.

 Zapravo ovaj »novi« entuzijazam nije tako iznenađujući, pošto je odnos između čuvara kuće i čoveka – kako kaže Dimon – prava ljubavna priča čiji počeetak seže duboko u prošlost... Još od antike, čuvarkuće su se koristili kao biljna zaštita protiv crva i buba štetočina, zatim kao magijska biljka, kao zaštita od groma, biljka protiv bolova, ali i zbog svoje ukrasne vrednosti. A mi u Nemačkoj kažemo da »stara ljubav ne rđa«.

 

Antičko doba

 Kako zalazimo dublje u prošlost ovog odnosa duge ljubavi, nailazimo na sve nejasniju i maglovitiju dokumentaciju. Kod prvih pisanih pomena kod starih Grka nismo baš sasvim sigurni na koju biljku tačno misle pod nazivom »aeizoon« (=večno živ). U svakom slučaju, radi se o uvek zelenim sukulentnim biljkama koje su rasle na zidovima i krovovima, najverovatnije čuvarkuće ili biljke Sedum ili Aeonium. Klasifikacija i poredak živog sveta tada se znatno razlikovao od današnjeg: biljke su se delile prema svojoj upotrebi ili na osnovu svoje veličine, a ne na osnovu svog manje ili više vidljivog međusobog odnosa kako to danas činimo.

 Rimski agronomi govore o soku iz Seduma – u drugim izvorima o soku iz aeizoon-a – kao korisnom protiv biljnih štetočina, a posebno kao korisnom protiv gusenica. U jednom od ovih izvora po prvi put se javlja upotreba termina Sempervivum: sok od Sempervivuma treba koristiti u borbi protiv gusenica i svako bi trebalo da seme koje planira da poseje prvo potopi u ovaj sok pre setve.

Ukoliko se malo više udubimo u smisao ovog izvora, značenje pojma Sempervivum ima još jedno značenje koje ne nalazimo u drugim objašnjenjima. Prvo značenje reči Sempervivum jeste: sok koji stvara nešto što je uvek živo, stvara zaštitu od gusenice, jeste »Sempervivum-sok«.

Druga objašnjenja pojma Sempervivum slažu se oko toga da su ove biljke uvek zelene (i tokom cele zime) i kao takve simbolišu večiti život kao i ostale zimzelene biljke. Takođe se napominje da su ove biljke otporne na sušu i mraz, kao i da se njihove rozete same reprodukuju: ukoliko jedna biljka ugine, a koja je pre toga procvetala i izbacila seme, onda ćerke-rozete, »dečica« nastavljaju da žive dalje, a to čine tako što se hrane uginulom rozetom koja polako trune. Tako njihov sastavni materijal ulazi ponovo u lanac ishrane, u ciklus života.

 

Srednji vek i moderno doba

 Sudeći prema izvorima iz Srednjeg veka saznajemo da su se čuvari kuće uzgajali bar od tog doba, pošto su učvršćivali krovove napravljene od slame, štiteći ih kao i zidove od erozije. Zbog toga, kao i zbog nekih srugih osobina, smatrani su magijskom biljkom, magičnom biljkom koja garantuje zaštitu od udara groma.

 Termini »Donarsbart«, »Jupiterova brada« (=«Jovibarba«), Joubarbe, Barba di Giove, Garda Casa, gromova biljka, Donnerwurz, krovni luk, Dachwurz, Čuvarkuća, itd. ukazuju na to da su gajene na krovu i/ili da su se smatrale zaštitom od groma – takođe, nemačkom bogu Donaru/Toru, kao i rimskom ocu svih bogova Jupiteru, i grčkom Zevsu, uvek se pripisuju munje i gromovi. Šta je ovde bilo presudno? Mi to ne možemo znati, ali nas sve podseća na pitanje »šta je nastalo prvo – kokoška ili jaje?«.

Ova veza između čuvara kuće i zaštite od groma izgleda da je nemačkog porekla. Karlo Veliki je, sledeći tradiciju, izdao naređenje da svi krovovi na kućama njegovih visokih činovnika moraju biti pokriveni »Jupiterovom bradom« (»Iovis barbam«).

 Ovaj običaj preživeo je vekove i doveo je do toga da švedski botaničar Karl Line u XVIII veku (1753) u svom delu »Species Plantarum«, što bi značilo »vrste biljaka«, najrasprostranjenijem tipu čuvara kuće daje ime Semperviivum tectorum L, što znači čuvarkuća na krovu, krovni čuvarkuća, ili običan čuvar kuće. Prilično je neobično da ova vrsta na obroncima Alpa ima isto ime, iako tamo ne raste na krovu već na proplancima, tako da je ovu podvrstu Urs Egli nazvao  S.  Alpinum.

Line je u svojoj klasifikaciji primenio tzv. binarnu nomenklaturu (=naučno zapisivanje imena životinja i biljaka imenom roda velikim slovima a vrste malim slovima). U ovom slučaju, ime roda je Sempervivum, opisana vrsta je tectorum, a slovo »L.« stoji kao ime onoga ko je prvi dao ime toj vrsti: Linneaus (latinska varijanta za Linne). Treća reč koja sledi posle toga označavala bi podvrstu ili rasu i nakon toga sledi varijetet (npr. Sempervivum tectorum subsp. tectorum var. glaucum). Uzgajivači koji se bave veštačkim ukrštanjem obično stavljaju ime novog hibrida pod znake navoda, mada bi po pravilo ta nova sorta trebalo da ime ime »coll. XY« gde je X ime »majke« a Y ime »oca«. Možda će nekoga nervirati latinski nazivi, ali imajte na umu da je ovakva klasifikacija neophodna za međunarodnu komunikaciju i razumevanje. Hibridi se obeležavaju znakom x između imena roditelja biljke.

 Vratimo se primeni ovih biljaka. Čuvari kuće, pre svega običan čuvar kuće (S. tectorum), obično su se uzgajali – kako to već njihovo ime kaže – na krovovima. Tako je Sempervivum u srednjem veku i moderno doba postala nepobediva biljka (Herba Sempervivi) – da li će se i u budučnosti ona koristiti u ovakve svrhe, to ne znamo.

 Ipak, uredni i lepi Sempervivumi koriste se i kao ukrasne biljke, bar još od XIX veka, kada otkrivamo neke živopisne hibride kao što je Sempervivum x calcaratum.

 

Pravi bum u XIX i na početku XX veka – i neke nedoumice u vezi sa njim

 Tokom XIX veka čuvari kuće koristili su se pre svega kao ograda oko kamenih korita i ostalih ivica. Tada je postalo moderno i takozvano mozaičko ukrašavanje bašti, za šta su rado koristili rozete čuvara kuće, pre svega Sempervivum calcareum.

 Pravi bum uzgoja čuvara kuće, ili »kamenih ruža«, zabeležen je krajem XIX veka i početkom XX i usko je povezana sa pojavom stenovitih bašti i prvim uzgajivačima. Ljudi koji su pravili vrtove prilično su voleli ove biljke. Botaničke bašte su uskoro postale pune odličnih kolekcija i međusobno su se u tome takmičile. U ovo vreme, Alpi su se otvorili ostatku sveta, putovanja i ekskurzije su postale ultramoderne, te je posledica ovog bila da su se botaničari svi okrenuli samo ovim prostorima. U svom ushićenju, opisivali su nove »vrste« i tamo gde je jasno da se radi o »samo« lokalnoj formi, prirodnim hibridima, podvrstama, varijetetima, itd. Preger je ovakvo ponašanje nazvao »orgijom stvaranja novih vrsta«.

 U frankofonoj oblasti, najistaknutiji je Anri Korevon sa svojim delom »Les Joubarbes« (1927. ili 1929.). U svom veličanstvenom delu, kao uvod kaže sledeće: » Jedan od mojih prijatelja koji je studirao medicinu imao je još od detinjstva nekoliko Sempervivuma (arachnoideum, tectorum, i druge) koje je nosio sa sobom u saksijicama. Došao je u Parz 1860. godine, kako bi nastavio studije, i poneo je ove biljke sa sobom. Tamo ih je čuvao na prozoru u centru bučnog grada kako bi ga podsećale na selo i planine. Nedavno, ovaj doktor koji sada već ima dugu i dobru karijeru za sobom, pokazao mi je posudu sa sempervivumima i rekao: »Ovo su upravo one biljke koje sam poneo sa sobom kada sam krenuo u Pariz; one su još uvek ovde i ostaće mi verne do samog kraja.«

 Da, upravo ovo je ono što je uzrok tolikoj fascinaciji ovim biljkama! Ipak, mnogostruka i često manična opsesija botaničara i uzgajivača ovim biljkama vodila je u konfuziju.

 Pojavila su se nomina nuda, tj. dupla imena za iste vrste, što je i danas često slučaj. Uzgajivači na različitim govornim područjima davali su različita imena istim biljkama. U ovom polju vlada popriličan haos, što uopšte ne olakšava posao početnicima. Bolje da vam uopšte ne navodim nemačka imena za vrstu Sempervivum globiferum.

 Neko bi mogao da vidi ovo i da se nasmeje, ali promene imena su prilično iritirajuće, pre svega kada imamo u vidu veliku brojnost Sempervivuma i stalno unapređenje znanja novim istraživanjima. Naravno, ne smemo preterivari sa ovim...

 Dodatno falsifikovanje naziva biljaka, nepravilno zapisivanje i neznanje dovelo je do takvih nejasnih napisa kao što je »Sempervivum californicum« (za Sempervivum calcareum, krečnjački čuvar kuće, sa planina jugoistočne Francuske). Iako je još 1929. godine Anri Korevon naglasio da ne postoji ovakva vrsta u Kaliforniji, »S. californicum« stavio na listu pogrešnih imena, pronašao sam ovaj naziv u jednom nemačkom izdanju priručnika za uzgajanje biljaka! Na žalost, to je posledica toga što Korevonova dela nisu uopšte prevedena na nemački jezik.

 

Zlatne '20-e i '30-e u Nemačkoj

 Na ovom mestu prvi koga treba spomenuti zasigurno jeste Georg Arends. Njegov davnašnji hibridni trio »Alfa«, »Beta« i »Gama« (svi su hibridi vrste paučinastog i običnog čuvara kuće) pojavio se 1929. godine. Takođe, Karl Ferster promovisao je ideju stenovite bašte i ideje o uzgoju Sempervivuma u 1930-im. On govori o »tihoj, neizrecivoj lepoti biljaka u obliku ruže sazdane od sočnih, višebojnih zelenih i braonkastih rozeta« i, kao posledicu toga, nazvao je ove biljke »kamenim ružama«. Dalje su Goos i Keneman »sa uzgajanjem S. "Rubin" uveli u igru čisto crvenu boju listova.

 Na engleskom govornom području najzaslužniji je R. Lojd Preger koji je 1932. godine objavio veliku monografiju o ovim fascinantnim biljkama sa jedinstvenim crtežima. »Kraljevsko društvo za hortikulturu« ga je uputilo da uradi ovo. To je bilo i ostalo klasično delo koje se često koristi kao izvor koje je ponovo štampano 1967. godine.

 Odbacivanje od strane botaničara

 Nije prošlo dugo vremena odonda kada je bilo nekoliko hiljada uzgajivača čiju produkciju različitih hibrida niko nije imao pod kontrolom. Nije postojao ni jedan pregled! Prvo su se bavili hibridima izmeđe divljih vrsta, a kada su počeli da stvaraju hibride između samih hibrida, zbrka je postala totalna. Ubrzo, botanika se okrenula drugim vrstama, Sempervivumi su se počeli smatrati »teškom« i nepreglednom oblasti. Tako su izašli iz mode u naučnim krugovima. Već tokom '60-ih ne nalazimo nikoga ko se ozbiljno bavi ovim biljkama. Botaničari su Sempervivumima okrenuli leđa i odlučili da se njima više ne zamaraju.

 

Sedamdesete i osamdesete – ljubitelji čuvara kuće brišu granice i internacionalizuju se

 »Društvo Sempervivum« u Engleskoj, pod rukovodstvom Pitera Dž. Mičela tokom '70-ih i '80-ih sakupili su brojne podatke o Sempervivumima i objavili u časopisima i pamfletima i stvorili veliku kolekciju. Godine 1978. ovo društvo se registrovalo na međunarodnom nivou i bavili su se Sempervivumom, Jovibarbom i Rozulariom. Objavili su slike u boji što je tada bilo prilično skupo i retko i to se smatralo velikim blagom, pošto su se dobri opisi teško nalazili. Tokom ovog perioda, sve do '80-ih, bili su aktivni uzgajivači u Velikoj Britaniji, SAD, SR Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Švajcarskoj i Čehoslovačkoj. U Nemačkoj najaktivniji su bili Kajzer i Zajbert, a pre svega Martin Haberer, kao i Fric Kolajn i Helen fon Štajn-Cepelin. U Švajcarskoj to je bio Jakob Ešman, iz Britanije Dejvid T. Ford i Nikolas Mur, iz SAD Ed Skrocki, Helen Pejn i Karl Pardi, u Belgiji Gustav van den Sten, iz Čehoslovačke Otokar Cmiral – i ovo su samo najznačajniji uzgajivači kojih mogu da se setim.

 Godine 1975. osnovano je nemačko udruženje »Gesselschaft für Staudenfreunde« (Društvo prijatelja višegodišnjih biljaka) sa specijalizovanom grupom nazvanom »Arbeitsgruppe für Sempervivum und Sukkulenten« pod vođstvom Martina Haberera. Ali, nakon nekog vremena, ova grupa je prestala sa radom – pre svega zbog nedostatka interestovanja i ličnih razloga.

Gubljenje interesovanja među samim ljubiteljima

 Pored toga, kraj '80-ih i početak '90-ih karakteriše postepen gubitak interesovanja među ljubiteljima bašti. Čuvari kuće počinju da se smatraju nezanimljivim i jednostavnim, »prostim«, primitivnim biljkama koje rastu same, bez ikakve potrebe za kultivisanjem. »Društvo Sempervivum« se samo raspalo. Ista sudbina zadesila je i američko »Udruženje ljubitelja Smpervivuma« koje je osnovano kasnih '70-ih. Interesovanje botaničara je zamrlo još '60-ih. Ipak, krajem '90-ih počeo je ponovo da se oseća »dah proleća«: Henk t'Hart, Ben J.M. Zonefeld, Filip Nef i drugi dali su novi podsticaj.

Samo je nekolicina uzgajivača kao što su Andre Smits i Gaston Vujts, Belgija, Ben. J. M. Zonenfeld i Kornelis Fersteg, Holandija, Gari Goset, SAD, i Martin Haberer, Nemačka, nastavila da se bavi njima tokom '80-ih i '90-ih, dajući neverovatne kreacije.

 U mnogim kolekcijama, »večno živi« su preživeli, što i jeste njihova glavna osobina. Mnogi kolekiconari su ponovo uglancali svoje kolekcije sa velikom posvećenošću, razni krovovi su dobili izdržljive sukulente i/ili travu, i ponovni ulazak Sempervivuma u bašte je započeo. Novoustanovljeni alpinetum (stenovita bašta) u Tubingenu sadrži Sempervivum vrste među mnogim drugim alpskim biljkama. Zmijoliki Sempervivum (Sempervivum pittoni) iz Murtala (dolina reke Mur) se upravo tu pojavio. Tako je blagi »dah proleća« počeo da se oseća, nagoveštavajući procvat i plodniju budućnost...

 Zadivljujuća je činjenica da postoje brojni ljubitelji egzotičnih sukulenti, dok se jedva naziru ljubitelji domaćih, znatno otpornijih vrsti. Izgleda kao da oni nisu u stanju da vide brojne fascinantne biljke koje se nalaze svuda oko njih. Zašto? Pa, obično se kaže da »niko nije propovednik u svom rođenom selu«. Tako možemo primetiti da autoriteti u svetu alpinetuma retko koriste ove biljke u svojim kreacijama, osim par izuzetaka koji samo potvrđuju ovo pravilo.

 Glavni centri uzgoja Sempervivuma nalaze se u severnoj Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Bretanji, Velikoj Britaniji. Srećom, slan vazduh ne može da naškodi čuvarima kuće...

 

Znaci nade i perspektivne budućnosti

 Renesansu na botaničarskoj strani predstavlja briljantno urađena prezentacija i projekat »Sempervivophilia«, a pre svega njegov najnoviji »Pretraživač naziva«, kao i javljanje »novih« uzgajivača kao što je Folkmar Šara i još neki (videti prezentaciju Ervina Gajgera na www.semper-vivum.de), kao i osnivanjem specijalizovane grupe »Sempervivumi i Jovibarbe« ili »Sempervivum« (pod vođstvom Hansa Jorga Genša) unutar nemačkog udruženja »Gesellschaft der Staudenfreunde«. Po mom mišljenju, treba odvojiti amatere i one koji se bave uzgojem iz komericjalnih interesa kao u ovoj grupi. Naravno, poželimo ovoj grupi duži život od onog koji je imalo slično udruženje tokom '70-ih.

Visoke cene kvadrata stambenog prostora u nemačkim gradovima (Študgart, Minhen, ...) dovele su do toga da gotovo niko više nema veliku baštu, koje možemo videti u časopisima. Stoga veliki broj ljudi svoje biljke mora da smesti u okvir malih balkona ili malih bašti. Tako je i moja kolekcija nastala na balkonu koji je bio pokušaj kopiranja planinskog krajolika sa kamenjem, korenastim biljkama i čuvarima kuće. Kako sam samo bio srećan kada je prvi nektar iz cveta čuvara kuće privukao prve pčele! Kako sam samo bio srećan kada sam imao nešto što čini da moj mali prostor na balkonu čini da se osećam kao da sam svakodnevno na planini!

 Da, Sempervivumi imaju potencijal da postanu »Biljka budućnosti«, ili bar da ima veliku ulogu u budućnosti. Zavisnici i entuzijaste sa svih strana sveta povezuju se pomoću interneta. Oni sa severa Nemačke saznaju šta raste na jugu i obratno. Razmenjju se brojne fotografije u boji, informacije se razmenjuju brzinom svetlosti. Ono što se nekada nije štampalo u velikom broju pošto nije postojalo interesovanje za to sada se bez cenzure može postaviti na mreži, kako bi sve veći broj ljubitelja mogao da uživa. Ovo sve proizvodi sve veću navalu i uvećanje znanja.

 Naravno, »strast prema 'kamenim ružama' nije običan hobi kao što je to sakupljanje maraka..., već je to jedan živ, ushićujući posao koji može da ispuni dug ljudski život uzbuđenjem i napetošću«, kaže Karl Ferster. U ovoj oblasti, čovek se može baviti nečim što je više od »sakupljanja maraka zbog maraka«. Postoje brojni projekti koji čekaju na angažovane amatere: npr. da naprave pregled svih hibridnih i prirodnih vrsti, ili da podrže veliku listu uzgajivača na internetu koju je napravio Martin Miklaneks, ili da pošalju fotografije koje nedostaju u monumentalnom delu »Diehmor« (= Horst Diemov pregled uzgajivača iz celog sveta, www.semperhorst.de), da razmenjuju savete i iskustva, itsl. Nakon toga, bilo bi dobro dati impuls naučnom istraživanju, prevodima jako bitnog i vrednog dela Žerara Dimona »Sempervivophilia« na engleski i nemački, pokušati da se registruju sve prirodne vrste i razumeti bolje njihov tržišni značaj i odnose. Bilo bi lepo dokumentovati odnos između insekata i ovih biljaka (npr. pčela), osvetliti još uvek tamna mesta njihovih staništa u drugim zemljama (npr. u južnoj Italiji, Crnoj Gori, Srbiji, Turskoj, na Kavkazu, u Iranu...), prikupiti ove podatke i to podeliti sa drugima. Uvek je fantastičan osećaj diviti se bogatstvu sveta Sempervivuma u svoj njegovoj raznovrsnoti, posmatrati glavne činioce razvoja na polju brzo rastućeg i evolutivno mladog roda Sempervivuma, biti u mogućnosti da se uživa u svim aspektima čuvara kuće, itd, itd.

 Fenomen koji je ostao sačuvan kroz dugu istoriju sada ponovo oživljava, cveta i uzdiže se u nove visine! Dobro što je tako!