Aeizoon

Retke su vrste biljaka kod kojih vlada takav haos u imenima kao što je to slučaj sa Sempervivumima. Različiti faktori doveli su do toga, a pre svega jaka sklonost ka hibridizaciji. Alpi su centralno mesto razvoja ovih ukrštanja. Tamo se nalaze Sempervivum arachnoideum, S. dolomiticum, S. grandiflorum, S. montanum, S. pittonii, S. tectorum i S. wulfenii. Svaka od navedenih vrsta ima svoj određeni region, ali u puno slučajeva presečene su oblasti sa dve ili više vrsta. Ovo je za posledicu imalo nastanak velikog broja prirodnih hibrida. Pored toga, dosta hibrida učestvovalo je u nastanku mnogih vrsta i podvrsta.

Kod nekih vrsta koje postoje u proširenim oblastima, veliki broj poseduje jasno izgrađene različite lokalne oblike, koji se ponovo mogu razviti do morfološki drugih hibrida, ali samo od istih roditelja. Slabog ukrštanja ima i u jednom broju baštenskih kultura prouzrokovanog od strane slučajnih hibrida. U svakom slučaju, za ovu raznolikost imena vrsta u spiskovima, čovek je taj koji se može osećati odgovornim. Dešava se da razni botaničari daju različita imena jednoj vrsti i njenim lokalnim oblicima.

           Jedan od primera jeste vrsta Sempervivum tectorum. U publikaciji ”An Account of Sempervivum tectorum” (Praeger) nalazi se 10 različito nazvanih oblika iste vrste. Autori Jordan i Fourreau drže rekord u ovom neispravljenom prilivu novih imena. Trideset lokalnih oblika Sempervivum tectorum dobili su status različitih vrsta. Još jedna osobenost  dodatno unosi nesigurnost pri imenovanju Sempervivuma. Gajene na različitom zemljištu, u različitim remenskim uslovima, alkalitetu i godišnjem dobu, različite vrste pokazale su velike razlike u obliku, boji rozete, postojanosti i veličini. Sasvim je moguće da se na jednoj poglozi dobije zelena, velika, široko otvorena rozeta, a na drugoj mala, crveno bojena i sa lišćem rozete savijenog ka unutrašnjosti savijeno. Prilikom stavljanja ovih biljaka u iste uslove razvoja, izgled biljaka je nakon izvesnog vremena ponovo izjednačen.T akodje, prirodni i slučajni hibridi nisu isto, iako se svrstavaju u istu kategoriju hibrida. Usled toga, prelistavanjem kataloga, knjiga, baštenskih i biljnih zbirki, može se naići na jako puno pseudonima i sinonima, a koje ni sami specijalisti i botaničari ne mogu raspoznati. (Ovde možete pogledati spisak netačnih imena.)

Nemamo ništa protiv hibrida; u puno slučajeva oni dovode do poboljšanja osobina roditeljskih vrsta, ali imena roditelja treba uvek jasno naznačiti uz ime vrste.  Najviše se zamera odgajivačima novih sorti koji pri davanju imena izbegavaju da upišu i imena roditelja.

Veliku pometnju takođe prouzrokuju i pojedini posetioci botaničkih bašti koji  često iz nestašluka premeštaju etikete i natpise s imenima. Žustrinom pri preuzimanju biljaka, ponekad se propusti etiketiranje biljaka, a kod fotografisanja se često zaboravi da upiše naziv. Zato ni čudi da veštačka mreža štiti biljke mnogih kolekcija ne samo od kosova, već i od ovakvih pojava. Ima toliko poznatih vrsta i hibrida koje liče jedna na drugu da ni sami baštovani to premeštanje ne mogu da otkriju. Dešava se i to da različiti distributeri i botaničke bašte često daju, prilikom razvrstavanja, potpuno pogrešna imena vrstama, čime se zbrka u zbirkama još više povećava.

Ovakva praksa je dovela do toga da u različitim baštama Sempervivum ne bude više isporučivan sa oznakom za vrstu, pa se dešavalo da, nenamerno pogrešno isporučena biljka dovodi do znatne kritike i reklamacije više ili manje dobro upućenih kupaca. Sakupljač koji se ne bavi samo dekorativnim izgledom biljke, mora se sa velikom pažnjom voditi kod etiketiranja. Ni u jednom slučaju nove biljke ne treba ostavljati sa nazivom dobijenim od isporučilaca bez ikakve provere.

Biljke poručene iz Engleske i USA sadrže uglavnom kartonske i drvene etikete, koje bi trebalo odmah zameniti etiketama od veštačkih matrerijala. Neke domaće bašte isporučuju biljke sa oznakama na veštačkim materijalima ali su natpisi  ispisani flomasterom ili na pisaćoj mašini i takvi često veoma brzo izblede. Zbog toga je najbolje zameniti ih odmah vlastitim etiketama, koje se mogu zabosti u zemlju. Danas, nakon decenije dugog iskustva sa Semprevivum-etiketama, preporuka su samo dimenzije etiketa od 18 cm dužine i 3cm širine. Ispisuju se vodootpornim flomasterom. Beleži se tačan naziv i izvor nabavljanja. Etikete se pored biljke zabodu duboko u zemljište, čak i kod čvršćeg zemljišta, i to se može izvesti bez muke uz pažljivu pomoć dužeg noža. Najbezbednije je ako se još jedna etiketa sa imenom vrste, tzv. “osigurač”, pobode ispod zemlje. Ako se želi potpuno tačna nomenklatura, koja se u određenim slučajevima ne sme izbegavati, mora se uz botaničku oznaku navesti još i ime autora, tj. ime osobe koja je biljci dala naučno ime. Čest je običaj skraćenja imena autora. Da se ne bi upustili u neke nomenklaturne sumnje u narednim opisima biće data i imena autora. Početnici ne bi trebalo zbog toga da budu zbunjeni - saznaće uskoro da imena nisu nikakvo opterećenje, već mogu biti od velike pomoći.

Kako se ovaj haos ne bi još više povećavao,  naredni spiskovi sadržaće samo vrste sa novih mesta (spisak prirodnih vrsta) i prirodne hibride (spisak prirodnih hibrida) koji su jasno identifikovani, kao i sorte kontrolisanih odgajivača (spisak kolekcije Aeizoon).